OSHO
Reforma znači prerada. Staro ostaje, a vi mu dajete novu formu, novi oblik – to je kao renoviranje stare zgrade. Prvobitna struktura ostaje; vi je samo okrečite, očistite, napravite nekoliko prozora, nekoliko novih vrata.
Revolucija zadire dublje od reforme. Staro ostaje, ali se uvođi više promjena, čak se mjenja i njegova prvobitna struktura. Vi ne samo što menjate boju zgrade i otvarate nekoliko novih prozora i vrata, već možda zidate nove spratove, gradeći je u visinu. Ali staro nije uništeno, ono je ostalo sakriveno ispod novog; u stvari, staro ostaje u osnovi novog. Revolucija čuva vezu sa starim.
Pobuna predstavlja prekidanje tih veza.Ona nije reforma, niti je revolucija; ona prosto predstavlja prekid veza između vas i svega starog. Stare religije, stare političke ideologije, staro ljudsko biće – prekinite vezu sa svim što je staro. Počnite novi život, iz početka.
Revolucionar pokušava da promeni staro; pobunjenik jednostavno ostavlja za sobom staro, kao zmija kada presvuče kožu i nikad ne gleda unazad. Ako ne stvorimo na zemlji ljude takvog pobunjeničkog duha, čovečanstvo nema budućnosti. Stari čovek nas je doveo do konačne smrti. Stari um, stare ideologije i religije – one su nas zajedno dovele do globalnog samoubistva. Samo novo ljudsko biće može spasiti čovječanstvo i ovu planetu, zajedno sa divnim životom na njoj. Ja učim pobuni, ne revoluciji. Za mene je pobunjeništvo osobina koju jedna religiozna osoba mora posedovati. To je duhovnost u svojoj apsolutnoj čistoti. Dani revolucije su prošli. Francuska revolucija nije uspjela, ruska isto tako, kao ni kineska. Čak je i Gandijeva revolucija u Indiji propala, i to na njegove oči. On je cjelog svog života propovjedao nenasilje, a zemlja se podjelila pred njegovim očima; milioni ljudi su bili ubijeni, živi spaljeni; na milione žena je bilo silovano. Sam Gandi je ubijen. Čudan je to kraj za nenasilnog sveca. A tokom tog procesa, on sam je zaboravio sva svoja učenja. Pre nego što se znao pozitivan ishod revolucije, američki mislilac Luj Fišer pitao je Gandija: „Sta ćete uraditi sa oružjem i vojskom kada Indija postane nezavisna država?” Gandi je odgovorio: „Celokupno oružje baciću u ocean, a vojnike ću poslati da obraduju polja i bašte.” A Luj Fišer ga je upitao: “Ali zar ste zaboravili? Neko može da vam okupira državu.” Gandi je odgovorio: “Poželećemo im dobrodošlicu. Ako nas neko okupira, prihvatićemo ga kao gosta i reći mu – ‘i ti možeš da živiš ovdje, isto onako kako mi živimo. Nema potrebe da dođe do borbe.’” Ipak, on je potpuno zaboravio svoju filozofiju – tako je revolucija i propala. Lijepo je pričati o ovakvim stvarima, ali kada dobijete moć… Prvo, Mahatma Gandi nije prihvatio nijednu funkciju u vladi. To je uradio iz straha, jer kako bi odgovorio cjelom svjetu ako bi ga pitali za bacanje oružja u ocean? A tek u vezi sa slanjem vojnika da obrađuju polja? On je pobegao od odgovornosti za koju se borio cjelog svog života, shvativši da će mu stvoriti ogromne probleme. Da je prihvatio funkciju u vladi, došao bi u sukob sa svojom filozofijom. Ali vlada je formirana od njegovih sljedbenika, ljudi koje je on izabrao. On nije od njih tražio da rasformiraju vojsku; kada je Pakistan napao Indiju, on nije rekao indijskoj vladi: „Idite na granice i dočekajte ih kao goste.” Umesto toga, blagoslovio je prva tri aviona koja su otišla da bombarduju Pakistan. Ovi avioni preleteli su preko njegove vile u Nju Delhiju gde je boravio, a on je izašao u baštu da ih blagoslovi. Sa ovim blagoslovom oni su odleteli da unište njegove ljude, koji su do juče bili „naša braća i naše sestre.” Bez imalo stida, ne vidjevši kontradiktornost situacije… Ruska revolucija je propala pred Lenjinovim očima. On je podržavao učenje Karla Marksa, po kome će „kada revolucija dođe, doći do ukidanja braka, jer je on dio privatne svojine. Pošto će se ukinuti postojanje privatne svojine, ukinuće se i brak. Ljudi mogu biti ljubavnici, mogu živeti zajedno; društvo će voditi računa o djeci.” Ali kada je komunistička partija postala moćna, a Lenjin voda, sve se promenilo. Jednom kada postanu moćni, ljudi počnu da razmišljaju drugačije. Sada je Lenjin mislio da može biti opasno osloboditi ljude odgovornosti – mogli bi postati isuviše samostalni. Zato je bolje ostaviti im teret porodice – on je potpuno zaboravio na njeno ukidanje. Čudno je kako su revolucije propale, i to zbog samih revolucionara, jer kada bi jednom postali moćni, počeli bi da razmišljaju drugačije. Onda postanu previše ovisni o moći. I jedino oko čega se trude jeste da zadrže tu moć zauvjek, i da zadrže kontrolu nad ljudima. Nisu nam potrebne nikakve revolucije u budućnosti. Treba nam novi eksperiment koji još nije bio isproban. Iako su pobunjenici postojali hiljadama godina, ostajali su sami – ostajali su individue. Možda nije bilo njihovo vrijeme. A sad ne samo da je došlo vrijeme… Ako ne požurimo, proći će. Ili će čovječanstvo nestati ili će se pojaviti jedno novo ljudsko biće sa novom vizijom u decenijama što dlaze. To novo ljudsko biće, pobunjenik.
